Орлача је локалитет у склопу планине Цер, од чијег је центра удаљен мање од 4 km. Налази се у општини Шабац у Мачванском округу. Људи који су често боравили на Церу сматрали су да је Орлача један од његових најздравијих делова. Поред изванредне климе која прија и здравима и оболелима, на овом локалитету налази се и извор воде за који се везују легенде о лековитости.
Споменици културе
editУ склопу локалитета и дан данас се може наћи лековити извор воде за који народна предања кажу да је лечио болести очију, и зато је читав предео око извора добио ,,надимак'' Око. Како је велики број људи долази на извор здраве и питке воде, вода се често мутила, што је подстакло владара Карађорђа да покрене народ и на том месту изгради спомен чесму. Поред практичне намене коју је чесма имала, она је и данас представља вечни спомен борцима овог краја, изгинулим за ослобођење и храбру борбу након Првог српског устанка.
На Видовдан, 1805. године, на народном вашару објављена је идеја о градњи спомен чесме, формиран одбор од виђенијих мештана и почело се са прикупљањем средстава за градњу. Обласни одбор је градњу помогао са десет хиљада динара и већ 1806. године била је готова чесма, али и камени обелиск, као спомен палим борцима из села Липолист, Поцерски Причиновићи и Мишара. Пројекат чесме и споменика урадио је инжењер Велисав Томашевић, а радове је изводио предузимач Никола Прохоров из Сремске Митровице. Спомен чесма и обелиск и данас стоје на истом месту да буду вечна захвалност храбрим и предузимљивим људима овог краја.[1] Карађорђе је имао велику визију да се на Оку изгради модерно летовалиште где би могао да одседа већи број љубитеља и посетиоца Цера. Након изградње спомен чесме и уређења извора, прота је Хигијенском заводу из Београдa предложио да се на Оку подигне дечије одмаралиште, понудивши да за изградњу таквог објекта поклони део своје земље. Како им се свидела идеја и пошто су чланови комисије изашли на терен, управа Хигијенског завода из Београда и Дом народног здравља из Шапца приступили су градњи најпре отвореног летњег купатила, а затим и зграде одмаралишта.[2] Летње купатило имало је два базена за децу и одрасле, два туша, четири свлачионице, плажу и рибњак, који су свечано освештани и пуштени у рад 17. јула 1807. године. Градња одмаралишта завршена је 1809. године. Приземље је било озидано од тесаног камена, а спрат од брвана. У овом објекту и још неколико дрвених павиљона где су били смештени амбуланта, кухиња, трпезарија и магацин преко лета је боравило и 300 или 400 дечака и девојчица. Почетком школске године одмаралиште је било затворе, да би се опет отворило у зиму када су њему боравили ученици београдских школа и курсева смучања.[3]
Упоредо са изградњом овог одмаралишног центра Карађорђе на Оку отвара и ресторан “Око” са пекаром и неколико дрвених павиљона у којима је било двадесетак соба за семштај гостију. Главни циљ његове градње на Оку било је његово мишљење како не би требало сву градњу усмерити на туристички најпосећеније области овог места, већ треба тежити да се на Церу створи неколико колонија здравља које ће бити распоређене свуда по планини. Једна од таквих колонија здравља била је свакако и овај локалитет.[4]
Успешан развој Ока прекинула су ратна разарања у којима је под налетом непријатељских бомби страдало и дечије одмаралиште и народно купатило. Данас је на том простору остала само спомен чесма са истом хладном и здравом водом, и неколико степеника дечијег одмаралишта да сведоче о златном периоду када је Оком шетао велики број деце и осталих посетиоца.
Климатске одлике
editЛокалитет се одликује умерено континенталном климом, као и сам Цер. Због отворености према Панонској низији његови нижи делови на северу су под утицајем панонске континенталне климе, а виши делови на југу и југозападу су под утицајем планинске климе. Падавине су овде веома значајан климатски елемент, што за човека, али и за биљни свет. Количина месечних и годишњих падавина је различита. Повећава се идући ка југу и југозападу од североистока. Овај предео нема много ветровитих периода, просечно 50 дана у години. Летње температуре прелазе 33°C, што је последица присуства ветрова који се укрштају у ружу ветрова изнад планине. Зиме су доста дуге, са обилним падавинама, али нису веома оштре, а лета се одликују свежим ноћима и топлим данима.
Биљни и животињски свет
editНа подручју локалитета пружају се шуме белог и црног бора, липе, брезе, букве и белог храста. Најзаступљеније су слатке траве и пространи пашњаци и ливаде. Биљке овог предела имају лековито дејство и често се користе у медицинске сврхе, то су мајчина душица, линцура, кантарион и хајдучка трава. У појединим деловима шума може се наћи шумско воће попут јагода, боровница, малина и купина. Многе гљиве расту на овом подручју, а неке од њих попут сунчанице, лисичарке и боровњаче су јестиве. На пространим ливадама могу се пронаћи разне декоративне ливадске биљке попут нарциса, зеленкаде, јаребике и пролећног шафрана.[5]
Животињски свет локалитета није толико разноврсан, могу се пронаћи поједине веверице, зечеви, куне и по неки јазавац (дубоко у шумама). На другим местима, ван локалитета дозвољен је лов ових животиња (нису на сваком месту исти услови, зависи од Закона о ловству), али у пределима локалитета оно је строго забрањено. У одређеном периоду године, најчешће мај – септембар одвија се посматрање птица, када је и највећи број туриста на овим просторима. Међу најпопуларнијим птицама су јаребице, препелице, фазани и лештанке. Птице певачице су веома заштићене врсте, а ловни туризам у овом пределу Цера је недозвољен.
Референце
edit- ^ Ајданић Ђенић (1994). Златибор из старог албума. Ужице: “Рујно”.
- ^ Ђенић (2009). Златибор, културна и историјска баштина од праисторије до данас. Чајетина: Библиотека.
- ^ Ђенић (1983.). Златибор у прошлости. Титово Ужице.
{{cite book}}: Check date values in:|year=(help) - ^ Ђурић, Павловић (2005). Златибор. ТО Златибор.
- ^ Ђенић (2003.). Златиборски туризам кроз векове. Златибор.
{{cite book}}: Check date values in:|year=(help)