Миладин Богићевић је рођен у Лозници, 6.9.1954. године. Био је дипломац елитне Ваздухопловне гимназије “Маршал Тито“ у Мостару, и ваздухопловне војне академије у Задру. Као изузетан официр, завршио је и Генералштабну школу у Београду, као и Школу националне одбране. У беспрекорној пилотској каријери је стекао звање инструктора летења и пробног пилота на чак 20 типова авиона, што га је сврстало у сам врх пилотске струке и обезбедило место у богатој историји српског ваздухопловства. Летео је у ловачкој (МИГ 21, МИГ 29), транспортној (АН 2, АН 26) и цивилној авијацији (ЈАК 40), али и на највећем авиону који је постојао у бившој СФРЈ – четворомоторном Антонову АН-12.
Имао је богато искуство у летењу у цивилном ваздушном саобраћају летећи за ЈАТ, Југоимпорт СДПР и превозећи највише државно и војно руководство у ваздушном простору Европе, Азије и Африке. Имао је и дозволу Професионалног пилота прве класе са овлашћењима за капетана ваздухоплова, ИФР дозволу, дозволу саобраћајног пилота стечену у школском центру ЈАТ-а, а усавршавао се и у иностранству - у Бриселу и Амстердаму. Летачку књижицу је затворио са преко 3.000 сати лета, летео је у 35 земаља. Течно је говорио енглески, руски и италијански језик.
Као један од најбољих младих пилота бивше Југославије, каријеру је започео служећи у елитној ескадрили у подземном аеродрому Жељава крај Бихаћа. 1981. године се катапултирао из авиона МИГ-21 због тоталног отказа свих система. Напустио је авион тек након што је потрошио гориво, смањио брзину и висину, и усмерио га ка равном и ненасељеном пределу, што је резултирало скоро апсолутном очувању ваздухоплова.
За време рата у Хрватској и Босни и Херцеговини, спасао је небројено живота војницима и цивилном становништву извлачећи их авионом из ратних зона (Сарајево, Пула, Задар, Загреб). Обавио је и последњи лет са аеродрома у Задру у моменту жестоког напада хрватских снага, и том приликом спасао заостале војнике ЈНА. Слетање у Задар, а касније и полетање из Задра је било праћено јаком непријатељском ватром, а авион којим је пилотирао Миладин Богићевић је претрпео значајна оштећења.
По његовој замисли и организацији је организован први међународни аеромитинг у Србији, на аеродрому Батајница 1997. године, на ком је било око 300.000 посетилаца, а излагани су авиони ваздушних снага Француске, САД, Велике Британије, Италије, Грчке, Русије... По тада дефинисаним стандардима су се организовали сви наредни аеромитинзи.
На његову иницијативу и у његовој организацији је граду Лозници поклоњен авион Галеб Г2, који данас стоји у Авионском парку у Лозници.
У време ратних дејстава 1999. године је имао запажену улогу, координирајући заједничке активности ратног ваздухопловства и војно-безбедносних снага.
У периоду од септембра 1999, дакле одмах по завршетку бомбардовања, па до јула 2003. је био Изасланик одбране у Републици Италији, при амбасади Савезне Републике Југославије у Риму. Обављао је најважнију функцију у војној дипломатији у том моменту, имајући у виду да се у Риму налази Команда НАТО снага за Европу, одакле су биле вођене све војне акције против наше земље. За изузетне заслуге и дела у областима одбране и безбедности и изузетне резултате у дипломатској служби је био одликован Орденом витешког мача од стране Председника Србије.
Након повратка у земљу је био шеф Кабинета Министра одбране (ранг помоћника Министра), одакле је на свој захтев 2005. отишао у пензију. Био је члан многих државних делегација и гост влада Грчке, Чешке, Румуније, Бугарске, Кине, Италије.
Од одласка у пензију је радио у неколико еминентних домаћих и страних компанија у својству саветника (Аероинжењеринг, Универзал Холдинг, Selex Communicazioni, Elsag Datamat), а од 2010. до 2011. био је директор Српско-азербејџанске привредне коморе, и то у периоду када је рад коморе допринео реконструкцији ташмајданског парка у Београду у целости финансираном од стране Азербејџана, и учешћу ове државе у финансирању деонице коридора XI.
Додељена су му посебна признања италијанског начелника генералштаба, команданта италијанског ваздухопловства, удружења војних изасланика у Италији, међународног удружења војних пилота, а лично је био примљен од стране Председника Италије Карла Азеља Ћампија и поглавара Католичке цркве, Светог папе Јована Павла II. Руски амбасадор у Италији му је уручио сат са посветом председника Руске федерације, Владимира Путина, као признање за јачање односа између војних снага Русије и СР Југославије.
Преминуо је у на ВМА у Београду, 14.4.2017. након рутинске операције уклањања камена иѕ жучи.